Patologija govora

Afazija

Izraz afazija potiče od grčke reči ” aphasia ” ( a – bez;   phasia – govor ), što znači ” bez govora “.
Afazija predstavlja gubitak ili poremećaj jezika i govora   uzrokovan ozledama mozga.
Termin afazija uveo je Trousseau 1864. godine i tako zamenio Brocaov termin afemija koji se koristio do tada. Termin afazija koristi se za osobe koje imaju dezintegriranu govornu komunikaciju nastalu posle potpunog usvajanja govornih i jezičnih struktura kao i čitanja, pisanja te računanja. Uzroci nastanka afazije su oštećenja mozga dominantne hemisfere.

Do oštećenja mozga može doći zbog:

• bolesti krvnih žila (tromboza, embolija i krvarenja),
• trauma, ozleda,
• tumora (intracerebralni, ekstracerbralni),
• infekcija (Parkinsonova bolest, Alzheimerova bolest, Pickova bolest…).

Kako komunicirati s osobom koja ima afaziju?

• Govoriti osobi s afazijom kao da je odrasla, a ne kao detetu.
• Tokom komunikacije smanjiti ili ukloniti pozadinsku buku ( TV, radio, drugi ljudi… ).
• Uverite se da imate pažnju osobe pre početka komunikacije.
• Hvaliti sve pokušaje govorenja; učiniti govor ugodnim iskustvom i izazvati stimulirajuću konverzaciju; ohrabriti i upotrebljavati sve oblike komunikacije ( govor, pisanje, crtanje, da / ne odgovore, gestove, kontakt očima, facijalne ekspresije… ).
• Dati im vremena da govore i dopustiti razumnu količinu vremena da odgovore.
• Prihvatiti sve komunikacijske pokušaje ( govor, gestove, pisanje, crtanje ) radije nego zahtevati govor; izbegavati teške kritike, ispravke; izbegavati insistiranje da se svaka reč izgovori savršeno.
• Neka vaša komunikacija bude jednostavna, pojednostavite rečeničnu strukturu, govorite normalnom visinom, naglašavati ključne reči.
• Uz govor koristite gestove i vizualna sredstva kad god je to moguće.
• Ohrabrite ljude s afazijom da budu nezavisni koliko god je to moguće, izbegavajte govoriti umesto njih, osim kada je to u potpunosti potrebno.
• Osobe s afazijom treba uključivati u kućne aktivnosti, omogučiti im učestvovanje u porodičnim odlukama.

Logopedija

Logopedija je nauka koja se bavi prevencijom, otkrivanjem, dijagnostikovanjem i tretmanom poremećaja humane komunikacije pod kojom se podrazumevaju svi oni procesi i funkcije koji su povezani s produkcijom govora, te s percepcijom i produkcijom oralnoga i pisanoga jezika, kao i oblicima neverbalne komunikacije (definicija Evropskog udruženja logopeda – CPLOL).

Logoped je nezavisan stručnjak čije se središnje aktivnosti ostvaraju na području prevencije, procene i intervencije u slučajevima poremećaja humane komunikacije, njihovog tretmana te naučnog istraživanja (definicija Svetskog udruženja logopeda i fonijatara – IALP-a).

Logopedi rade na prevenciji, dijagnostici i rehabilitaciji sledećih govornih poremećaja:

• poremećaja izgovora,
• poremećaja tečnosti govora,
• jezičnih poremećaja – usporeni jezični razvoj,
• afazije i drugi neurogeni i neurološki poremećaji jezika – dysarthria, apraxia,
• poremećaja pisanog jezika – disleksija, disgrafija,
• poremećajima glasa, poboljšanju komunikacijskih veština i učinkovitosti – poboljšavanje glasovnih kvaliteta kod vokalnih profesionalaca,
• kod osoba iz dvojezičnih sredina svih dobnih skupina.

Kada treba potražiti pomoć logopeda:

• Sumnjate da se govor Vašeg deteta razvija sporije nego govor njegovih vršnjaka;

Mucanje

Mucanje (balbuties) je poremećaj govora u kojem je normalan tok govora prekinut čestim ponavljanjem ili produljivanjem govornih zvukova, slogova ili reči ili osoba ne može početi govoriti reč. Prekidi u govoru mogu biti praćeni učestalim treptanjem očiju, drhtanjem usana i/ili čeljusti ili drugim neobičnim oblicima ponašanja koja osoba koja muca radi dok pokušava govoriti.

Određene situacije, kao što su govor ispred više ljudi ili razgovaranje na telefon često pogoršavaju mucanje, dok neke druge situacije kao što su pevanje ili govor na samo, često popravljaju poremećaj.

Ko muca?

Mucanje pogađa osobe svih dobi, ali najčešće je kod dece uzrasta između 2 i 6 godina starosti koja razvijaju govor. Dečaci triput češće mucaju nego devojčice. Većina dece ipak preraste svoje mucanje te se procenjuje kako manje od 1% odraslih muca. Mnogi pojedinci s ovim poremećajem postali su uspešni u karijerama koje su zahtevale javni govor. Na popisu ovih osoba nalaze se Winston Churchill, glumica Marilyin Monroe, glumci James Earl Jones, Bruce Willis i Jimmy Stewart te pevačice Carly Simon i Mel Tillis,itd..

Šta uzrokuje mucanje?

Još uvek se ne zna sa sigurnošću što uzrokuje mucanje. Različiti faktori ili kombinacije faktora mogu kod različitih ljudi uzrokovati pojavu mucanja. Nadalje, ono što uzrokuje mucanje može se vrlo razlikovati od onoga što vremenom održava poremećaj ili ga čini gorim. Moguće okolnosti koje verovatno uzrokuju mucanje su: poremećaj u koordinaciji pokreta govornih mišića, pomanjkanje cerebralne kontrole nad govornim funkcijama, brzina razvoja govora, način na koji se ljudi obraćaju detetu i stres. Nemoguće je zanemariti i mogući utecaj genetskih predispozicija. Tako će malo dete početi netečno govoriti zbog konstitucije tj. nasljedno stečene predispozicije. No,za nastanak mucanja i njegov razvoj važni su neki drugi uzroci. Ono će se pogoršavati, ne više samo zbog predispozicije, već zbog zbivanja unutar porodice ( to može biti i rođenje brata ili sestre), reakcija sugovornika, pa čak i zbog učenja složenijih jezičnih konstrukcija, kojem je dete te dobi svakodnevno izloženo.

Kako se mucanje leči?

Postoje razni oblici lečenja mucanja. Bilo koja od tih metoda može delom ublažiti mucanje do neke mere, međutim još ujek ne postoji lek koji će sa sigurnošću potpuno izlečiti mucanje. Lečenje, međutim, može sprečiti da razvojno mucanje ne pređe u doživotno. Zbog toga je preporučljivo napraviti procenu govora kod dece koja mucaju duže od šest meseci te kod onih koja mucaju, a to je praćeno različitim oblicima neobičnog ponašanja ili tikova. Razvojno mucanje se obično leči edukacijom roditelja o preoblikovanju detetove govorne okoline u svrhu smanjenja epizoda mucanja.

Poremećaj čitanja i pisanja

Pojam specifični poremećaji u čitanju obuhvata odstupanja koja detetu stvaraju ozbiljne teškoće u ovladavanju čitanja bez obzira na dovoljni stepen intelektualnog i govornog razvoja, normalan vid i sluh, te optimalne uvijete redovnog podučavanja. Greške u čitanju su kod disleksičnog deteta mnogobrojne i stalno prisutne.

Pod “specifičnim poremećajima u pisanju” podrazumeva se stabilna nesposobnost deteta da svlada veštinu pisanja (prema pravopisnim pravilima određenog jezika), koja se ispoljava u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Teškoće, odnosno greške, nisu povezane s neznanjem pravopisa i trajno su prisutne bez obzira na dovoljan stepen intelektualnog i govorng razvoja, normalno stanje osetila, sluha i vida te redovno školovanje.

Vidljivi simptomi disleksije i disgrafije:

• teškoće pri čitanju – slovkanje, nepovezivanje reči,
• teškoće pri pisanju – izostavljanje slova u pisanju, zamjena slova ili slogova,
• neuredan rukopis,
• teškoće u pronalaženju primerenog značenja reči,
• teškoće u razumevanju teksta,
• teškoće pri izražavanju misli u pisanom obliku,
• poteškoće pri upotrebi zamenica i priloških oznaka,
• zabune u orijentaciji “ levo-desno” ili “ gore-dole”,
• neprecizno i pogrešno ponavljanje onog što čuje,
• teškoće u matematici, vezane uz nizove brojeva ili redosled matematičkih operacija,
• teškoće u orijentaciji “juče – danas – sutra” (šta je bilo juče, šta je danas, a šta će biti sutra), te pri orijentaciji na satu.

Osim samih teškoća u čitanju i pisanju , mogu se javiti i popratne teškoće:

• poremećaji pažnje,
• poremećaji memorije,
• poremećaji vizualno – prostorne percepcije,
• poremećaji koordinacije i orijentacije,
• teškoće u usmenom govoru,
• nezrelost emocija.

SAVETI RODITELJIMA

• Nemojte dete proglasiti lenjim ako izbegava čitanje i pisanje.
• Nemojte zahtevati da čita “naglas”.
• Nemojte ga upoređivati s drugom decom u razredu.
• Nemojte stalno prigovarati da mu je rukopis neuredan.
• Ohrabrite ga da sme raditi i polako ako mu je to lakše.
• Otvoreno razgovarajte o stvarima koje mu ne idu za rukom.
• Pohvalite ga za sve što učini dobro.
• Sarađujte s detetovim učiteljima i objasnite im s kojim i kakvim se teškoćama dete susreće.
• Nemojte razvijati osjećaj krivnje ni kod sebe niti kod samog deteta, jer se tako uništava detetovo samopouzdanje i smanjuje se mogućnost napretka.
• Potičite ga u drugim aktivnostima u kojima je kreativan i maštovit.
• Javite se logopedu radi tačnog dijagnostikovanja i potrebnog uključivanja deteta u tretman s vežbama čitanja i pisanja, gde će se dati naglasak na vezu slovo-glas.
• Recite detetu da su i mnoge poznate osobe (npr. Tom Cruise, Hans Christiann Andersen, Leonardo da Vici, Albert Einstein, Steve McQueen i dr.) imali disleksiju.

Poremećaj izgovora – Dislajlija

Dislalija (dyslalia) je naziv za poremećaj izgovora. Označava nepreciznu ili pogrešnu artikulaciju (izgovor glasova), a može se očitovati kao izostavljanje nekog glasa (omissio), njegova zamena nekim drugim glasom (supstitutio), iskrivljen izgovor određenih glasova (distorsio) te dodavanje glasova nekim rečima ili grupi glasova (additio).

Uzrast

Smatra se kako razvoj govora traje čak do 9. godine, kada se govor definitivno automatizuje. Međutim, već bi dete od tri godine trebalo pravilno izgovarati veći broj glasova. Postoje hronološke norme do kojih dete treba razviti pravilnu artikulaciju. Ako pogrešna artikulacija traje i nakon određenih normi, što se dijagnosticira u saradnji sa specijalistom otorinolaringologom za područje fonijatrije, potrebno je početi lečenje.

Podela

Dislalije delimo na organske i funkcionalne

Organske dislalije

Uzrok organskim dislalijama jest neki poremećaj u anatomiji artikulatora govora, npr:

– kratak jezik
– slabije pokretan jezik
– zubni poremećaji
– velik, zadebljan jezik (makroglosija)
– rascepi nepca
– rascepi čeljusti
– rascepi usnice
– razne druge malformacije jezika i čeljusti

Funkcionalne dislalije

Funkcionalne dislalije su uzrokovane poremećenom funkcijom (npr. slušanja), a tako nazivamo i dislalije kojima ne znamo uzrok. Kod tzv. otogenih dislalija najčešće je poremećaj govora uzrokovan oštećenjem sluha za tipičnu frekvenciju za neki glas. Dislalije se mogu pojaviti i pri usporenom govornom razvoju kao jedan od mnogobrojnih simptoma.

Opseg oštećenja

Zavisno o uzroku, govorni sistem može biti oštećen delimično (katkad samo glas ili grupa glasova) ili većim delom.
Pri rascepu nepca (palatoshiza) poremećen je gotovo celi sistem glasova (rinolalija).
Češće se radi o delimičnim oštećenjima kada greškama češće podležu suglasnici, najčešće frikativi (s, z, š, ž) te afrikati (c, ć, č, dž, đ) i vibrant r.

Sigmatizam (sigmatismus) naziv je za neispravan izgovor glasova s, z, c, š, č, dž, đ.
Kod male dece najčešće se radi o ispuštanju (omisiji) i zameni (supstituciji) tih glasova, a kod odraslih o iskrivljenom izgovoru (distorziji). Lateralni sigmatizam je za slušaoca najneugodnija vrsta sigmatizma. Nastaje u toku razvoja trajnog zubala kada dete zbog gubitka sekutića postavlja jezik sa strane (lateralno), tražeći oslonac na pretkutnjacima. Ako i nakon izrastanja sekutića ostane isti mehanizam stvaranja glasova, rezultat je lateralni sigmatizam koji treba rešavati govornom terapijom.

Rotacizam (rotacismus) je naziv za poremećen izgovor glasa r. Taj je poremećaj najčešći nakon sigmatizma, a očituje se izostavljanjem, zamenom i iskrivljenim izgovorom. Ako izostavljanje i zamjena glasa r potraju i nakon treće godina potrebno je potražiti pomoć lekara otorinolaringologa – fonijatra ili logopeda.
Lambdacizam (lambdacismus) je poremećaj izgovora glasa l i lj.
Kapacizam (kapacismus) je poremećaj izgovora glasa k.
Gamacizam (gamacismus) je poremećaj izgovora glasa g.
Tetacizam (thetacismus) je poremećaj izgovora glasa t.
Deltacizam (deltacismus) je poremećaj izgovora glasa d.
Tetizam (thetismus) jest govorni poremećaj kod kojeg veći broj suglasnika prelazi u d ili t i predstavlja znatno ozbiljniji poremećaj od dosad nabrojenih. Tu se može raditi o ozbiljnim poremećajima u središnjem živčanom sustavu.

Lečenje

Lečenje dislalije provodi se odstranjenjem uzroka poremećaja govora, ako je to moguće (npr. hirurška korekcija rascepa nepca, čeljusti, usnica). Ako se uzrok ne može odstraniti ili nije poznat, lečenje se sastoji prvenstveno od govornih vežbi.

Kada se treba obratiti logopedu

• Ako vaše dete ima 2 godine, a još uvek nije progovorilo na nivou rečenice od dve reči.
• ukoliko ima 3 godina,a govor nije razumljiv,
• usled oštećenja pojedinih glasova,
• ako ima teškoće u čitanju i pisanju